Zahvaljujući Novici Sariću, portparolu Odbojkaškog saveza Srbije, na sajtovima FIVB, CEV i OSS danas su objavljeni vest i fotografija koji nas čine jako ponosnim:
Mogao bi svako od nas da ispriča sijaset priča o sudijama, suđenju, smešnim i ozbiljnim situacijama u kojima se nalazimo baveći se sudijskim poslom. Prepričavamo jedni drugima sudijske zgode i nezgode, često i dosolimo, ali priče ostaju da se pamte - neke i posle mnogo godina, a neke brže iščezavaju. U nameri da poneku od sudijskih priča koje to zavređuju sačuvamo od zaborava, danas ćemo objaviti jednu. To što u njoj piše dogodilo se nedavno. Ali, i svako od vas može malo da razmisli, sedne, napiše nešto zanimljivo iz svog sudijskog života i pošalje na adresu Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.. Sa imenima ili bez - nije najvažnije. Važno je da priče ostanu. Za početak, kratku sudijsku priču br. 1 možete pročitati ovde.
Ima li sudije koji nije sujetan, u većoj ili manjoj meri? - Nema. I tu međa nama nema izuzetaka. E, sad: neki od nas su skloni da prihvataju ono što nam o suđenju govore gledaoci, kontrolori suđenja, koleginice i kolege, prijatelji, rodbina... a neki ne vole da čuju ni slovo primedbe, kritike, saveta. Mnogo lakše i lepše slušaju se pohvale. Psiholozi kažu da je traženje greške kod drugih urođena, prirodna osobina ljudi. I sudije su ljudi, što bi rekli tamo neki, pa dok gledamo kako drugi sude reagujemo i na tuđe greške - neko u sebi, a neko glasno... Obično sa godinama sudijskog staža i visinom ranga takmičenja opada spremnost za osluškivanje i prihvatanje primedbi na sopstveno suđenje - mada u tom smislu ima izuzetaka. Prošle godine urađen je u Srbiji mali eksperiment: jedan mladi sudija, sa najnižim sudijskim rangom, neposredno pred početak superligaške utakmice za koju su delegirane međunarodne sudije, zamoljen/a je da analizira suđenje i napiše iste večeri svoj izveštaj. Rečeno - učinjeno. Rezultat, koji može da bude vrlo poučan za svakog od nas, možete pročitati ovde.