Najmlađi član Udruženja odbojkaških sudija Srbije, Aleksandar Balandžić, ljubi ga majka, ima za sada 3kg i 150 gr i dugačak je 50 cm, a omiljeni sudijski znak mu je da je sve u redu i da može da se nastavi. Rođen je sinoć, neposredno po završetku utakmice TENT - Dinamo Azotara koju je otac Predrag sudio pred TV kamerama. On je sadašnji, a majka Aleksandra najverovatnije budući kandidat za međunarodnog sudiju. Srećne roditelje i mladog kolegu uskoro očekujemo zajedno na utakmicama.
Ona se zove Ana, on Luka. Ako biste nju pitali kada su se upoznali, rekla bi vam: 17. oktobra 2005. godine, na utakmici pionirske lige Begrada, gde je on bio prvi, a ona drugi sudija. Ali, ako pitate njega, reći će vam da je to bilo još 17. septembra 2005. godine, takođe na utakmici pionirske lige - gde je ona bila drugi sudija, a on zapisničar... Možda će još neko vreme proći dok ovi podaci budu sasvim usaglašeni, ali to neće biti od značaja za jedan zapisnik koji je nedavno overen...
Svuda u svetu odbojkaši ističu da su jedna porodica. Bez obzira na zemlju odakle dolaze, pol, starost, profesionalno opredelenje... porodična atmosfera je jedna od najvažnijih odbojkaških odlika. A kada u jednoj stvarnoj porodici imate više od jednog odbojkaša, pa još kada su to sudije - onda je to nešto zaista posebno, zaista porodično! Više takvih slučajeva imamo u svim našim sudijskim organizacijama, ali ono što se dogodilo ocu i sinu, Hrvoju i Miroslavu Ušumoviću iz Subotice - vredno je da se zabeleži. Naime, Hrvoje i Miroslav su početkom marta odsudili utakmicu kao prvi i drugi sudija. Kratku zabelešku i foto-suvenir o tome možete pronaći ovde.
Većina nas je svoje prve utakmice odsudila sa kozlića. Nisu nam strani ni drugi rekviziti u školskim, salama domova kultura i mesnih zajednica kao što su ripstole, švedski sanduk, stolovi i stolice na kojima se visina optimizuje uz pomoć gajbice... Ima jedna sudijska stolica "ni na nebu ni na zemlji", sa koje su se u još veće visine vinule mnoge sudije, ne zaboravivši svoje početke. Ovo je kratka foto-priča o jednoj od najpoznatijih sudijskih stolica u Srbiji.
Pre 12 godina u Ljigu je odigrana jedna obična utakmica. Po njenom završetku krenuo je manje-više normalan sled događaja, karakterističan za vreme kada se ređe putovalo automobilom a češće autobusom i vozom. Šta se sve događalo dvojici kolega na putu do Ibarske magistrale i dalje do Beograda, pročitajte ovde.
Dobili smo i sudijsku priču broj 2. Iz nje ćemo saznati šta, između ostalog, može da se dogodi kad je koncentracija uoči utakmice toliko jaka da pobedi sve ostale misli i osećaje. Kažu da nije dobro ni u čemu preterivati, pa nećemo ni mi. Ostavljamo vas sada da uživate u pričici, a za sledeću utakmicu... videćemo već. Dakle, uživajte!
